Kako nam je svima život multitasking i rascepljeni smo na ne samo nekoliko zadataka nego i nekoliko lokacija istovremeno, u nemogućnosti da pismo, izveštaj ili samo uređene misli stavim na papir, ovo pišem više od mesec dana po povratku iz Marseja. Kako mi misli nisu sveže i obojene emocijama, možda se i ispostavi da su važni samo oni događaji kojih se posle izvesnog vremena sećamo. Nisam baš sigurna u ovu tezu, ali je se držim sad – jer nemam kud.
U Marsej smo kao i na svako poslovno putovanje umetničkog tipa otišli posredstvom skrpljene podrške, samostalnih ušteđevina ili čak pozajmica i obećanja koje će možda postati refundacije pa zatim vraćene pozajmice.
Konkursi su bili, mi smo se prijavili, rezultata nema, hoće li ih i biti, ne znamo. Kao i uvek rizikujemo jer naša misija, apetiti i ambicije nemaju mira i spremni su na sve. Međutim, ovaj put pored uobičajenog krpljenja, preko Platforme Od malih nogu i projekta koji je podržao Perform Europe nas nekoliko obezbeđuje sebi sredstva za smeštaj i dnevnice, za ostalo i ostale, čekamo…
Iznajmili smo privatan smeštaj. Sa različitih strana u njega dolazimo Marija Backović (psihološkinja, dramska pedagoškinja i producentkinja iz Podgorice, Assitej Crna Gora), Anja Pletikosa (dramska spisateljica i dramaturškinja iz Zagreba, Assitej Hrvatska), Rana Ghaderi (dramska umetnica iz Irana, sa trenutnim prebivalištem u Španiji, Next Generation Network), Jovana Rakić (koreografkinja iz Novog Sada, AssitejSrbija) I ja. Diana Kržanić Tepavac (glumica i dramska pedagoškinja, Assitej Srbija) je takodje sa nama, ali na drugom mestu.
Anja, Marija, Jovana i ja se poznajemo od 2018. godine sa prvog Next generation programa realizovanog u Srbiji, a Ranu smo upoznale istim povodom (Next generation rezidencija u Sremeskim Karlovcima), ali nekoliko godina kasnije tačnije 2023. godine. Te godine naš centar Assitej Srbija bio je domaćin ovog svetskog i prestižnog događaja Assitej Artistic Gathering – AAG ili kako smo ga mi nazvali Svetske konferencije izvođačkih umetnosti za decu i mlade. Događao se u Novom Sadu i Beogradu pod sloganom “Prekretnica” ili “Turning point”. Verovali smo da će ono biti prekretnica samo za nas ali ispostavlja se biće i za celu svetsku zajednicu.
Jovana i ja u Marsej dolazimo iz situacije najvećeg pika političke krize u Srbiji. Onog trenutka kad smo svi imali po osam sati skrin tajma i 15000 koraka na dnevnom nivou (protestne šetnje). Ovo spominjem jer mi odmah po sletanju u Marsej, gotovu posle par sati boravka u njemu kradu telefon, ali pogodnijom prilikom vratiću se na ovaj veoma važan događaj – koji će delimično promeniti tok boravka u Marseju.
Razlog našeg dolaska je Assitej Artistic Gathering- AAG (Svetska konferencija izvođačkih umetnosti) koji ove godine organizuje Assitej Francuska. AAG se realizovao od 23. do 29. marta pod sloganom Bright Generations (Svetle generacije), a okupio je umetnike i profesionalce iz celog sveta posvećene izvođačkim umetnostima za decu i mlade. Program konferencije je, između ostalog, obuhvatio i prikazivanje predstava iz različitih zemalja, stručne sastanke, tribine i radionice.
Za nedovoljno upućene, u naizgled jako komplikovan sistem funkcionisanja Assitej mreže, AAG se svake godine održava u drugoj zemlji, a to koje države će biti domaćini ovog skupa bira se na Generalnoj skupštini Assitej-a Internacional svake tri godine. Međutim, na poslednjoj Skupštini koja se desila na Kubi 2024. godine odlučeno je da se ovaj model promeni u manje, regionalne projekte, koji će doprinositi kvalitetnijim programima, efektivnijim razmenama i umrežavanju, a manje opteretiti ljudske resurse i finansije centara i same Asitež mreže. Ne mogu, a da ne pomenem da je pionir ovog modela i prakse bila upravo Srbija kao domaćin Svetske konferecije pozorišta za decu i mlade. Na Skupštini kada je to opisano, predloženo i stavljeno na glasanje, malo smo bili ponosni, a mnogi su nas tapšali po ramenu kao ekipu koja je to dugo i temeljno promišljala, a istina je, kao i sve kod nas, da je to u kontekstu situacije koja je i tad bila krizna (izbori, nova vlada, kašnjenje rezultata konkursa itd.), to bilo jedino moguće. Zato smo u skladu sa mogućim, a ne željenim uključili na maksimum sve svoje talente za preživljavanje i osmislili manji, kvalitetniji, ali za nas jedini moguć model Svetske konferencije koji se svetu učinio kao pravilo koje treba slediti. Medjutim, ovog puta kao stvar izbora ili čak privilegije, a ne nužnosti.
Sve ovo prethodno postoji da bih vas dovela do informacije da je ustvari AAG u Marseju bio poslednji skup Asitež zajednice takvog tipa ili u takvoj formi. Svaki sledeći biće regionalni skup nekog dela sveta umesto celog sveta. Za aktivne članove Assitež zajednice ovo je svakako velika promena jer su nam se životi prethonidih godina susretali i preplitali po ovom modelu.
U okviru ovog-poslednjeg AAG-a mi smo imali nekoliko zadataka u okviru različitih grupa i pojedinačno.
Jovana Rakić učestvovala je u aktivnostima mreže Young Dance Network i zajedno sa Dianom Kržanić Tepavac predstavila je rad na evropskim projektima Babel i ForesTeen čiji je Assitej Srbija deo.
Još na Kubi, započeli smo zagovaračku misiju o osnivanju Mreže slovenskih zemalja i u međuvremenu između Skupštine na Kubi i ovog susreta u Marseju imali nekoliko vrlo produktivnih sastanaka na tu temu sa raznim partnerima iz ovog dela sveta. Rezultat ovih napora je i činjenica da smo se u Marseju i predstavili kao za sad neformalna mreža koja ima za cilj da promoviše kulturu slovenskih zemalja i dalje sarađuje na polju razvoja izvođačkih umetnosti za decu i mlade. Predstavnici iz Poljske, Češke, Slovačke, Ukrajine, Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije prezentovali su stanje ovog sektora u svojim zemljama i nastavili rad na formiranju mreže posvećene razvoju izvođačkih umetnosti za mladu publiku u slovenskim zemljama, odnosno Slavic Countries Network.
Osim toga ja sam bila učesnica tribine Write Here, Read Elswhere, o prevođenju dramske književnosti za decu i mlade zajedno sa partnerima iz Evrope sa kojima smo nedavno i aplicirali na konkursima Kreativne Evrope sa projektom pod nazivom Youngslation. Takođe sam kao jedna od koordinatora Next generation mreže učestvovala u sastancima za razvoj mreža, koju je organizovao Izvršni odbor Assitej-a Internacional, a moderirala Vigdis Jakobsdottir sa Islanda. Ova mreža u kojoj sam aktivna prethodnih nekoliko godina takođe je u tranziciji, pa se upravo sada više nego ikada očekuje naša pojačana aktivnost u smeru modelovanja novih formata kroz koje će se nastaviti misija zagovaranja za mlade dramske umetnike u oblasti izvođačkih umetnosti za decu i mlade.
Pored kulturnih politika i diplomatije imali smo manje ali postojeće vreme za posećivanje umetničkih programa iz celog sveta, što nam je na kraju svima pojedinačno u privatnim praksama i prioritet. Međutim kao i uvek, potrebno je prvo otvoriti prozore, srediti radni prostor i preorganizovati ga pre početka bilo kog kreativnog rada. Ja tako i doživljavam ovu ulogu u mom stvaralačkom radu, kao pripremu koja je priznaćete preduslov za dobar proces.
Kako sam na početku napomenula, pišem samo ono čega se sećam, a trenutno se sećam samo dve fenomenalne predstave koje su ostavile dominantan trag. Jedna od te dve je cirkuska predstava. U pitanju je francuski duo:
The Fabulous Story of Basarkus – by Sylvère Lamotte, Auvergne-Rhône-Alpes (circus/dance, ages 4+)
Njih dvojica sami na sceni, a scena je ustvari prepuna likova, oblika, osećanja u raznim ritmovima podstičući maštu pomoću neverovatnih veština i koristeći samo svoja tela. Ljudi iz cirkusa u Srbiji kažu da vrlo dobro poznaju ovaj duo i njihov rad, ali eto prilike i onim klasičnijima da se zaljube u cirkus.
https://tickets.assitejonline.org/en/events/505/the-fabulous-story-of-basarkus
Druga koje se sećam je predstava Bird – by Anna Nozières, New Aquitaine, (theater, ages 9+).
U predstavi se obrađuje tema suočavanja sa smrću oca, na tako surovo optimističan način i bilo bi fenomenalno kada bi se razmotrilo i omogućilo prevođenje tekstova Anne Nozières i na srpski. Apsolutno verujem da je vredno i korisno i za naše tržište.
https://tickets.assitejonline.org/en/events/496/oiseau-bird
I sad, vratimo se na moj telefon, tj. na Marsej. Kada smo došli mislili smo da smo smešteni u delu grada koji je migrantski ili koji je nešto nalik nekom getu u kojem žive isključivo muškarci, medjutim vrlo brzo smo shvatili da je ceo Marsej takav. Odiše nekom slobodom, razlikama i lepotom, ali u isto vreme opasnošću i zagađenošću. Svuda je smeće, noću na ulicama trče pacovi, ima mnogo beskućnika, a kažu i da je to jedan od najnebezbednijiih gradova u Evropi. Na glup način sam to shvatila i valjda je konačno došao trenutak da naučim da se informišem o mestu u koji odlazim, osim što samo odem, da ne bi ponovo zalutala u Sisters hope home, ali o tome drugom prilikom.
Posle svega shvatam da sam zahvalna lopovu, vrednost telefona je minimalna- skoro nikakva, a vrednost iskustva od 8 dana bez telefona je nemerljiva. Hvala mu što sam ponovo ugledala svoj dan, pratila brojeve kuća i natpise na ulicama, a ne GPS, što sam stvari memorisala u svoj habitus a ne u galeriju na telefonu.
Na kraju putovanja, zaključujemo da nam je žao što je ovo poslednji svetski događaj ovakvog tipa, ali stiče se jasan utisak da Svetska mreža Assitej trenutno prolazi kroz nekoliko tranzicija na polju strukture organizacije, ljudskih resursa, finansija i da se otkrivajući nove modele uzima u koštac sa savremenim izazovima u oblasti izvođačkih umetnosti za najmlađu publiku. Vreme u kome živimo diktira novi tempo, nove zahteve, potrebe i rokove. Jasno je da su za sve to potrebni i novi alati. Tranzicija iz svetske mreže prenela se i na naš Nacionalni centar, gde i novi članovi Izvršnog odbora, nakon Dianinog odlaska sa pozicije predsednice na kojoj je bila više od decenije, tragaju za novim modelima upravljanja. Modelima koji će postaviti stvari mnogo horizontalnije, sa jasnim i ravnopravnim podelama odgovornosti u okviru kojih će baš pod bremenom novog vremena i multitaskinga svako moći da pruži svoj maksimum i bude produktivan za naše članove i zajednicu.
Međutim, sve što je novo donosi i neku bojazan, najsrećniji bismo bili kada bismo uronuli u večito isto i nikada ne izlazili iz svoje konfor zone. Ipak, u konfor zonama nema progresa, nema rizika, nema insipiracija pa samim tim ni umetnosti, a umetnosti nema ni bez obezbeđivanja uslova za istu. Zato, hajmo na posao, niko drugi to neće uraditi umesto nas, možda nam samo refundiraju putne troškove kad sve bude gotovo. Možda…
Hoće li tranzicije svetskog i našeg centra ići u korak sa ovom našom kućnom društveno-političkom?
Sonja Petrović, članica Izvršnog odbora Asiteža Srbija
