Najpre od srca čestitam svim ovogodišnjim nominovanim stvaraocima za decu i mlade. Neki od njih su mi prijatelji, a neke znam po čuvenju i nadam se da ću ih uskoro i lično upoznati. Svako od njih je mogao večeras stajati na ovom mestu jer je i te kako vredan priznanja. Hvala Puls teatru iz Lazarevca i Narodnom pozorištu „Toša Jovanovič“ iz Zrenjanina jer su me nominovali, hvala žiriju – Diani Kržanić Tepavac, Mileni Depolo i Tatjani Nikolić i naravno hvala udruženju Asitež Srbija.
Ova nagrada je velika i važna i zato istovremeno osećam i odgovornost i radost. Kao dete često sam odlazila u ondašnji Dom pionira na čuvene Susrete četvrtkom, na vesele Međunarodne susrete dece „Radost Evrope“, na raspevano Dečje beogradsko proleće i mnoge druge kulturne događaje. U to vreme pojma nisam imala ko stoji iza svih tih maštovitih, inspirativnih i zabavnih programa. Meni i mojim drugarima iz razreda bilo je važno samo jedno – da se svaki put nezaboravno provedemo. Sad shvatam, da je Donka delila upravo taj dečji pogled na svet: njoj je, takođe, jedino bilo važno da se deca svaki put nezaboravno provedu. Nije imala potrebu da ističe svoje zasluge. Naprotiv. Evo samo jedan od mnogobrojnih primera – dok je radila u Pozorištu „Boško Buha“ kao operativna direktorka, stajala je naslonjena na zid, na samom dnu sale, i pažljivo gledala predstave. Tako je najbolje pratila i dešavanje na pozornici i reakcije dece u publici.
Kada sam ušla u svet dečje književnosti bilo je neminovno da upoznam Donku i s njom sarađujem. Umela je da sluša i čuje svoje saradnike, da im veruje i uvažava njihovo mišljenje. Pre nego što bi se bacila na realizaciju nekog programa, najpre bi pozvala decu i obavila s njima razgovor. Naročito je davala šansu mladim saradnicima. Bilo je dovoljno da pogleda jedan studentski film Darka Bajića na tribini u Domu Omladine i da mu kaže: Mladiću, dođi sutra kod mene u kancelariju da razgovaramo o seriji „Sivi dom“ koju bismo radili. Kad je krenulo snimanje mnogi u ekipi su mislili da je Donka Darkova tetka, jer je tako „lako“ dobio posao. I kad je ta priča stigla do Donke ona je od tada redovno donosila Darku na snimanje čokoladu uz rečenicu: „Evo, tetka ti je donela, pa podeli sa ostalima!“ I dok bi se ekipa podgurkivala, ona je namigivala „svom sestriću“.
Meni je posebno draga priča o Donki i Dejanu Gršiću. Naime, Donka je na Susrete četvrtkom dovodila najrazličitije goste. Deci su se predstavljali odžačari, reditelji, književnici, pa i jedna slavna Džozefina Bejker. Naravno najneverovatniji gosti u Domu pionira svakako su bili astronauti Apola 11, i to samo tri meseca nakon njihovog leta na Mesec (1969). Na Donkino insistiranje, tadašnji petnaestogodišnjak Dejan Gršić, zaljubljenik u novinarstvo, imao je priliku da upozna astronaute, da s njima razgovara pa čak i od njih dobije autograme i poklone. Baz Oldrin mu je poklonio hemijsku olovku koju je nosio sa sobom na Mesec i koja se mogla koristiti na nultoj gravitaciji, a od Majkla Kolinsa je dobio originalni slajd na kojem se vide Zemlja i Mesec (na čemu su mu svi prisutni pozavideli, pa i novinar Milivoj Jugin koji je direktno prenosio let na Mesec iz baze Kejp Kenedi na Floridi). Kod Donke su deca uvek imala prednost, pa čak i u ovom slučaju, kada su se držvni vrh i obezbeđenje bunili što će „nekakav klinac” biti u društvu astronauta mimo svakog protokola. Uzgred, napominjem da bi bilo dobro obnoviti predstavu „Astronauti“ koja je urađena u saradnji Dečjeg kulturnog centra Beograd i Malog pozorišta „Duško Radović“ u režiji Anje Suše. Predstava govori o prvom putovanju na Mesec i gostovanju Nil Armstronga, Baz Oldrina i Majkl Kolinsa u Domu pionira.
Donka Špiček umela je svoje saradnike da ohrabri, razume, zagrli, ali i da opomene, izgrdi ili upozori. Sve sam ovo doživela u toku brojnih zajedničkih programa i projekata. Izdvajam našu saradnju u okviru moje zamisli o obeležavanju 90 godina od rođenja Duška Radovića (2012). Ideja mi je bila da sa decom napravimo šetnju kroz Beograd, obilazeći institucije koje se povezuju sa čika Duškom – Malo pozorište „Duško Radović“ (susret s glumcem Milošem Anđelkovićem), Dečji kulturni centar Beograd, (susret s Donkom Špiček), RTS (susret s Timoti Bajfordom), Radio Beograd (susret s Mišom Novakovićem), Dečja biblioteka „Neven“ (susret s bibliotekarkama), Studio B (susret s novinarima). U svakoj instituciji uz interaktivni program, deci su o Dušku Radoviću pričali njegovi savremenici i poznavaoci njegovog rada. Ceo poduhvat je bio preambiciozan sa brojnim učesnicima i velikim brojem dece, a budžet je iznosio nula dinara. Doslovno. Pogađate, ovo sve sam izgurala uz veliku Donkinu pomoć i podršku.
Ona nije imala svoju decu, ali je svima nama bila duhovna mama. Za jedan 8. mart predložila je Dušku Radoviću da napiše pesmu o mami. On se veoma mučio jer je osećao veliku odgovornost zbog ovog zadatka. Nikako mu nije išlo od ruke pisanje, a proslava praznika se približavala. Na kraju ga je Donka zaključala u dečju redakciju u televiziji a ona je stala ispred prozora i čekala (prozor je gledao na terasu Doma pionira). I tako su nastali čuveni stihovi NAJLEPŠA MAMA NA SVETU. Muziku je komponovao Aleksandar Korać, a pesmu otpevao dečji hor „Kolibri“.
Reč MAMA nalazi se među petnaest najlepših reči na svetu u Rečniku prijateljstva koji je sastavio Duško Radović povodom susreta dece „Radost Evrope“.
Ovih dana, reč MAMA svakodnevno se čuje širom naše zemlje – na fakultetima, vestima, ulicama, društvenim mrežama, u školama, pozorištima, kancelarijama, dnevnim sobama… To je reč koja nas vraća ljubavi i samom životu. Zato, hajde da večeras, zajedno sa sećanjem na Donku i na njen dobri duh koji nas i dalje okuplja, pomislimo i na sve naše voljene i hrabre majke. I neka pesma o mami, koju je po Donkinom predlogu napisao Duško Radović, odjekne kao podsećanje na sve ono toplo i istinito što nas spaja.
NAJLEPŠA MAMA NA SVETU
Najlepša mama na svetu?
Moja mama!
Najlepša mama na svetu?
Moja mama!
Odakle nam oči?
Rodila ih majka!
Odakle nam uši?
Rodila ih majka!
Odakle nam ruke?
Rodila ih majka!
Sve na svetu rodila je majka!
Leti pesma oko sveta,
lepa, lepša nego bajka:
nema deteta ni cveta,
nema, dok ne rodi majka!
U životu ja sam srela
mnoge, mnoge dobre žene,
al` je samo jedna majka
htela da rodi baš mene!
Dobra mama, lepa mama,
samo jedna, naša mama!
Blago vama, blago nama,
blago svima, sa mamama!
Jasminka Petrović
7.11.2025.
Narodno pozorište „Toša Jovanović“
Zrenjanin
